Disleksija (dys- slab, loš, gr., lexsis- jezik, reč gr.). se definiše kao specifčni poremećaj učenja, koji se karakteriše teškoćama u tačnom i preciznom prepoznavanju reči, nesposobnošću sricanja i nemogućnošću dekodiranja napisanog teksta. Disleksija je posledica deficita u fonološkoj komponenti jezika, bez kognitivnog narušenja. Termin disleksija je uopšten termin za postojanje poremećaja sricanja, čitanja, pisanja i pismenosti. Sekundano disleksija uključuje problem u razumevanju pročitanog i zbog toga nedovoljnom iskustvu čitanja, koje ima uticaj na vokabular i bazična znanja.
Disleksija je neurorazvojni poremećaj, neurobiološke osnove sa značajnim uticajem faktora sredine na kliničko ispoljavanje. Pretpostavlja se da je genski definisana, ali način nasleđivanja i gen za disleksiju još nisu poznati. Disleksija se češće nalazi kod dece koja su u ranom razvoju pokazala kašnjenje u ostvarivanju miljokaza razvoja, čak i vrlo blaga i dece koja su bia izložena elektronskoj stimulaciji. Usporem razvoj govora i problem u razvoju govora direktno utiču na pojavu disleksije.
Razvoj disleksije obuhvata:
- otkrivanje okoline
- razvoj igre
- razvoj receptivnog govora – razumevanjr reči, fraza, rečenica, priča
- razvoj ekspresivnog govora- izgovaranje pojedinačnih reči, fraza, rečenica, učestvovanje u razgovoru, pričanje priča
- socijalo emocionalni razvoj
- prepoznavanje slova , sricanje
- čitanje (reči, rečenica, kratkih priča, poglavlja knjige; čitanje opštih tekstova; čitanje specifinih tekstova )
- pisanje reči, rečenica, kratkih priča, eseja
Dete koje ispoljava deficit u razvoju bazičnog jezika (slušanje, govor) će ispoljti teškoće i u kompleksnijim sferama jezika (sricanje, čitanje, pisanje, razumevanje napisnaog i pročitanog). Deca sa disleksijom često imaju nepodudarnost upotrebme i gestuane lateralizovanosti, tj. nemaju diferenciran pojam desno-levo, Zbog toga ovakva deca izvrću slova i brojeve bez adekvatnog vezivanja i najčešće ne nauče da sriču.
Neophodno je decu sa problemom u razvoju govora i bazičnog jezika što ranije prepoznati kako bi se mogla početi rani tretman koji jedini omogućava optimalni uspeh. Kod dece kod koje postoji podatak o kašnjenju u razvoju govora savetuje se obraćanje fonološke pažnje i intervencija na razvoj čitanja već u preškolskom uzrastu, kako bi se postiga najbolji ishod razvoja jezika i pismenosti.
Neophodno je otkriti problem u razvoju govora kod odojčadi i male dece a najkasnije u ranom predškolskom uzrastu. Roditelji nažalost tek kod dece uzrasta 4-5 godina primećuju teškoće u pamćenju slova azbuke i prepoznavanju jednostavnih ritmičkih reči.
Postoje različite opcije otkrivanja problema razvoja govora i pismenosti kod dece i testovi koji se primenjuju kod dece uzrasta dve do šest godina. Ukoliko dete nije dobilo nikakvu stimuaciju za razvoj govora, jezika i pismenosti neće razvitis sposobnost slušanja, verbalne ekspresije, socijalne komunikacije niti razviti pismenost, iako nema nikakav organski razlog za to. Da bi došlo do razvoja pismenosti neophodna je stimulacija. Sva deca, a naročito ona iz porodica u kojima je postojao poremećaj razvoja govora treba da prođu ispitivanje socialnog razvoja, razvoja govora i jezika kako bi se mogla započeti rana intervencija ukoliko je potrebna.
Prof.dr Marija Knežević Pogančev , pedijatar, klinički neurofiziolog, epileptolog